Otvaranje renoviranog Muzeja savremene umetnosti u Beogradu
Čak i iskusniji poznavaoci umetnosti imaju problema sa večito nerešivim problemom – odrediti šta je umetnost i koliko ona, uslovno rečeno, vredi? Suočeni sa delima mnogih već priznatih umetnika, naročito onih okićenim patinom vremena i višestruke pažljive analize, ne bi se trebalo previše dvoumiti oko toga da li je to umetnost, a vrednost, nažalost, ostaje subjektivna, tj. relativna.
Šta se dešava kada te patine nema, kada vreme nije filtriralo ono što će, u opštoj kulturi, ostati prihvaćeno? Kao što ime sugeriše, savremena umetnost je još uvek relativno sveža, relativno podložna mešanju pravih umetnika i umetnosti od onih koji tome prosto pretenduju. Uzmimo onda u obzir da ovaj osvrt ne dolazi od strane stručnjaka, već onih koji će isto tako ili to biti ili tome pretendovati.
Zbog čega tolika pompa oko otvaranja Muzeja savremene umetnosti?
Zvučaće kao dobar naslov, ili opisni pasus, ali zaista, meni se čini da je veći socijalni značaj ove izložbe nego čisto umetnički/kulturni. Svakako prikladno u neku ruku, s obzirom da se savremena umetnost dosta sagledava u socijalnom kontekstu, tj. retko doživaljava svoj puni sjaj unutar muzeja, nego tek kada se, preko izgovorene reči (danas, kroz „tagovanje“ prisustva u navedenom muzeju i izložbi) nađe u onim sferama koje ne sagledavaju značaj i značenje unutar rama, već izvan njega. Čini se kao napredno razmišljanje, ali je baš ono to što nas čini podložnima odlasku u ekstrem, tj. u takozvanu pretencioznost pre nego u pravilno rasuđivanje.
Zgrada muzeja je podeljena na šest nivoa, i samim tim ćemo sagledati izložbu kroz šest manje-više vertikalno razdvojenih etapa. U prvoj etapi se primećuje zaista neočekivan prizor – velika i mala platna puna boje, umeća, boje, ekspresivnosti, emocije… Različiti pristupi, tehnike, ali sve u okviru lako prepoznatljivog umeća, barem tehničkog ako ne i pravog umetničkog. Smisao koji je jasan ili se nazire, ali ne krije većinom ili u potpunosti pod okriljem namerno neshvatljivog. Drugim rečima, pruža se gledaocu, dopušta mu da prodre ispod površine, ali ne toliko da gubi integritet. Ne toliko da je tek uprošćena i apsolutno svima pristupačna, ali dovoljno da se ne koprca iz svakog pokušaja shvatanja.
Vidno razočarenje i nagoveštaj onoga što možda sledi dolazi u obliku srebrne linije na beloj površini. I nekih čudnih mrlja na zidu koje više izgledaju kao nasumični haos nego kao… nešto smisleno?
„Jednostavno to ne razumeš“, rekli bi stručnjaci. Ipak, setimo se primera profesora koji je na neimenovanom fakultetu pokazao svojim učenicima sliku Džeksona Poloka (mrlje boje razbacane u Polokovskom stilu), na šta su se pojedini učenici oduševaljavali, kada ih je profesor pitao da objasne koje značenje vide u tome. Ispostavilo se da je to samo bio deo njegove kecelje koju je koristio tokom slikanja.
Da li u tome postoji izvesna metafora, da takva vrsta „umetnosti“ nastaje od mrvica onih koji se umetnošću zapravo i bave? Neka čitalac sam zaključi.