Despotica Jelena, monahinja Jefimija

Despotica Jelena, monahinja Jefimija, velikoshimnica Evpraksija

Despotica Jelena, monahinja Jefimija, velikoshimnica Evpraksija (1349–1405)

Despotica Jelena Mrnjavčević, aristokratkinja, buduća monahinja Jefimija i velikoshimnica
Evpraksija, bila je istaknuta žena srpske srednjovekovne kulture, ktitorka zlatoveza, vezilja,
donatorka ikone i pesnikinja. Monahinja Jefimija bila je kćerka uglednog aristokrate Vojihne, u
državi cara Dušana Stefana, koji je imao titulu kesara i upravljao gradom Drama.
Jelena je bila udata za brata kralja Vukašina Mrnjavčevića, despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, gospodara moćnog grada Sera i brakom je stekla titulu despotice, odnosno vasilise. Jelena i Uroš su imali sina, Uglješu Mrnjavčevića Despotovića, koji je preminuo kao dečak sa nepune četiri godine i sahranjen u crkvi manastira Hilandara zajedno sa svojim dedom Vojihnom. Nakon što je njen muž stradao u Maričkoj bici 26. septembra 1371. godine, smatra se da se iz Sera, na severu Grčke, preselila u Solun, a odatle u Kruševac u dom Lazara Hrebeljanovića, gde je živela pod njegovom zaštitom. Zamonašila se i dobila ime Jefimija nakon Kosovske bitke (1389), a svakako pre 1398, budući da se pominje kao Jefimija u natpisu na hilandarskoj katapetazmi (1398-1399). Nakon stradanja Lazara Hrebeljanovića u Kosovskoj bici, zajedno sa kneginje Milicom seli se u manastir Ljubostinju, zadužbinu kneginje Milice.

Monahinja Jefimija i Sveta gora

Veze despotice Jelene sa Svetom Gorom zasnivale su se na njenim porodičnim vezama sa Atonom, vaspitanju, verskom ponašanju i njenim donacijama, na šta je uticala njena majka. Zna se da je i njena majka kesarica, supruga kesara Vojihne, u monaštvu zvana takodje Jefimija, za koju se pretpostavlja da je bila Grkinja, davala darove svetogorskom manastiru Kutlumuš. Prostagmom 12. oktobra 1358. godine njen zet, despot Jovan Uglješa, kao veliki vojvoda cara Uroša, potvrdjuje darove, koje je njegova tašta ranije dala manastiru Kutlumušu.
Za monahinju Jefimiju je svetogorski srpski manastir Hilandar izuzetno bitan, budući da su u hilandarskom katolikonu sahranjeni njen sin i otac. U naosu se nalazi grob njenog oca, kesara Vojihne, dok se u priprati nalazi arkosolijum njenog sina Uglješe. Jelenin muž, despot Jovan Uglješa, takodje je bio ktitor crkve Svetih Besrebrenika (Anargira) u manastiru Vatopedu na Svetoj gori Aton, i davao je priloge ostalim svetogorskim manastirima.

Monahinja Jefimija kao ktitorka i donatorka

Kao despotica Jelena, monahinja Jefimija darovala je diptih ikonicu u kojoj su urezani, njeni stihovi Tuga za mladencem, a tokom boravka u Solunu naručila je Poganovsku ikonu. Kao monahinja Jefimija vezla je i utkala svoje stihove u Hilandarsku katapetazmu i Pokrov za mošti Svetog kneza Lazara. Kao velikoshimnica Jevrapksija, Jefimija je naručila, a možda i vezla plaštanicu iz manastira Putna.

Darovi monahinje Jefimije
Ikonica diptih

Prvi poklon manastiru Hilandaru despotice Jelene Mrnjavčević je ikonica diptih (1368–1371), neka vrsta enkolpiona na čijim je srebrnim koricama uklesana molitva Tuga za mladencem za njenim prerano preminulim sinom Uglješom. Pretpostavlja se da su dve drvene ikone pronađene na unutrašnjoj strani diptiha nastale u 17. veku, zamenjujući originalne ikone koje je mitropolit Serski Teodosije poklonio njenom sinu .

Poganovska ikona

Despotica, Jelena Hristu Bogu verna vasilisa, kako se potpisala, naručila je Poganovsku ikonuBogorodice Katafigi i Svetog Jovana Bogoslova, nakon smrti svoga muža, dok je boravila u Solunu. Ikona iz 14. veka bila je dar za manastir Poganovo, čije je zaštitnik upravo Sveti Jovan Bogoslov, koji se proslavlja 26. septembra, istog dana kada je u Maričkoj bici poginuo, muž Jelene, despot Jovan Uglješa. Danas se ova ikona čuva u Arheološkom muzeju u Sofiji. To je dvostrana litijska ikona, nošena u procesijama. Na čeonoj strani ikone prikazani su Bogorodica Katafigi i Sveti Jovan Bogoslov, a na aversnoj strani Čudo u Latomosu. Redak epitet Bogorodice Katafigi, označava „utočište“ i odnosi se na Bogorodicu, koja je nakon Hristove smrti našla utočište u domu Jovana Bogoslova, a njen kult vezuje se za grad Solun, kao i Čudo u Latomosu. Tragična sudbina despotice Jelene, koja je ostala bez oca, sina i na kraju muža, može se uporediti sa Bogorodičinim bolom za sinom jedincem koja nalazi utočište u veri koja omogućava spasenje.

Katapetazma manastira Hilandara (Zavesa za carske dveri)

Gotovo tri decenije nakon što je dala prvu donaciju, 1398–1399, Jelena je kao monahinja Jefimija manastiru Hilandaru poklonila raskošnu katapetazmu (oltarsku zavesu) od crvenog svilenog atlasa izvezenu srebrom i zlatom, sa predstavama Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. Na zavesi je izvezen tekst molitve, za koji se pretpostavlja da ga je izvezla sama monahinja Jefimija, svojim rečima, inspirisana stihovima učenih pisaca i svetitelja – Simeona
Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta.
Srpska aristokratkinja, učena žena 14. veka, Jelena, monahinja Jefimija, ostavila je potvrdu o svom postojanju kroz stih, izvezen zlatom na oltarskoj zavesi. Stih je namenjen upravo liturgijskim učesnicima u hilandarskoj crkvi. U natpisu ističe svoj identitet, podsećajući čitaoca da se zamonašila, ali je nekada bila despotica, da je i kćerka kesara Vojihne, sahranjenog u Hilandaru. Uručivši poklon katapetazme na koju je utkala privatnu molitvu, daruje monasima, u znak zahvalnosti onima koji svojim molitvama čuvaju grobove njenih najbližih – prerano preminulog sina i oca.
Zapisi manastira Hilandara ne pominju da je monahinja Jefimija ikada fizički boravila na Svetoj Gori, ali postoje mišljenja da bi tu mogućnost trebalo preispitati. Zaista, čini se gotovo nemogućim da monahinja tamo nikada nije bila i da nikada nije posetila grob svog sina jedinca.

Pokrov za relikvije kneza Lazara

Najznačajnije književno delo monahinje Jefimije Pohvala svetom knezu Lazaru izvezeno je na pokrovu za odsečenu glavu svetog kneza. Tkaninu vezenu zlatnim koncem na crvenom atlasu, pokrov za mošti odrubljene glave svetog kneza Lazara, izvezla je Jefimija u vreme Angorske bitke 1402. za mošti koje su prenete iz Prištine u Ravanicu. Pretpostavlja se da je pokrov Jefimija izvezla u manastiru Ljubostinji, a pokrov je sa moštima prenet u 19. veku u manastir Vrdnik (Malu Ravanicu) u Sremu. Danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Plaštanica iz Putne

Plaštanicu koja se čuva u manastiru Putna u Rumuniji pretpostavlja se da je vezla ili darovala monahinja Jefimija, već kao velikoshimnica Evpraksija. Na plaštanici na kojoj je izvezena scena Oplakivanje Hristovo koga okružuju anđeli na grčkom je ispisan natpis: Zbor anđela gledajući neobičan prizor, povika čudnu hvalu, o slovo Božje! Pomeni, Gospode, duše raba svojih kesarice srpske Jefimije monahinje sa kćerju vasilise srpske Evpraksije monahinje. Piktoralna poetike plaštanice povezuje se sa vezom Hilandarske katapetazme i smatra Jefimijinim darom, u koji je ona utkala molitve za spasenje duše njene preminule majke, nekada kesarise, u monaštvu Jefimije, po kojoj je i ona dobila svoje monaško ime.

Diplomatska misija i mošti Svete Petke

U maju 1389. godine Jelena, kao monahinja Jefimija, sa kneginjom Milicom, kao monahinja Evgenija putuje na dvor Bajazita I (1354 – 8. mart 1403), kako bi se lično angažovale na Osmanskom dvoru i pred sultanom opravdale postupke sina kneginje Milice, kneza Stefana Lazarevića, koji je bio optužen za neverstvo i planiranu izdaju.
Kruna uspešne misije ove dve monahinje i udovice bilo je dobijanje dozvole od sultana Bajazita za prenos moštiju svete Petke Trnovske u Srbiju. Srednjovekovni pisci Camblak i Konstantin Filozof u svojim delima hvale mudrost i snagu uma ove dve monahinje. U Životu despota Stefana Lazarevića, Konstantin Filozof ističe značaj ove misije opisujući emocionalna stanja kroz koja su ove žene morale proći dok su čekale odobrenje sultana da prenesu relikvije Svete Petke. On pominje da je princeza Milica u Jefimiji videla pouzdanu prijateljicu spremnu da joj pomogne. Milica je imala teške trenutke, jer je trebalo da se preuzmu ne samo relikvije, već i da se povrati reputacija njenog sina Stefana pred sultanom. Prema njemu, Milica je nazvala Jefimiju “stubom” ili “kulom”, aludirajući na njenu pouzdanost, odanost i prijateljstvo. U svom delu “O prenosu relikvija Svete Petke”, Grigorije Camblak opisuje pobožnost, milostivost i hrabrost ovih dveju žena u samoj ideji da zatraže sultanovo odobrenje za premeštanje relikvija.
Relikvije Svete Petke prenesene su u Beograd 1417. godine na zahtev kneginje Milice. Prema legendi, postavljene su u kapelu pored svete vode u donjem gradu Beogradske tvrđave. Nakon osmanskog osvajanja Beograda 1521. godine, relikvije su odnete u Istanbul, da bi ih moldavski vojvoda kupio 1641. godine i preneo u Jaši. Sadašnja Crkva Svete Petke na Kalemegdanu u Beogradu, u kojoj se nalazi izvor za koji se veruje da izlazi sveta voda,
izgrađena je između dva svetska rata i završena 1937. godine. Veruje se da se nalazi blizu mesta gde su relikvije bile čuvane pre nego što su prenete iz Beograda u Istanbul, a odatle u Jaši, u Rumuniji. U Crkvi Ružica na Kalemegdanu, koja je izgrađena pored Crkve Svete Petke, čuva se samo mali deo moštiju Svete Petke. Sećanje na boravak čudotvornih relikvija povezano je sa kultom koji se održava na ovom mestu. I danas se ovaj kult vezuje sa izvorom čija se lekovitost pripusuje čudotvornoj moći Svete Petke.

Ljubostinja

U Ljubostinji je monahinja Jefimija primila i najviši monaški zavet-veliku shimu, tada je dobila novo ime – Jevpraksija. Umrla je oko 1405. godine. Mošti srpske despotice, smerne monahinje i ktitorke, prve srpske dizajnerke i pesnikinje sa velikom sigurnošću se pretpostavlja da počivaju u manastiru Ljubostinja, a da je njen kameni sarkofag u priprati obeležen ljiljanima.

Zapis na Hilandarskoj zavesi

Monahinja Jefimija

Od prljavih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, o Hriste moj, i ne odgurni mene, rabu svoju, ni jarošću tvojom, gospode, izobliči mene u času smrti moje, ni gnevom tvojim kazni mene u dan dolaska tvoga,jer pre suda tvoga, gospode, osuđena sam svešću mojom; nijedna nadežda nije u meni za spasenje moje, ako milosrđe tvoje ne pobedi množinu bezakonja mojih. Zato te molim, nezlobivi gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetome hramu prečiste tvoje matere i nadežde moje, Bogorodici Hilandarskoj, jer veru primih udovičinu, koja ti prinese dve lepte, gospode, tako i ja ovo prinesoh, nedostojna raba tvoja o vladičice, Jefimija monahinja, kći gospodina mi ćesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica. I priloži se ova katapetazma hramu presvete Bogorodice Hilandarske godine 6000 i 970 (= 1398/99), indikta 8. I ko će je odneti od hrama presvete Bogorodice Hilandarske, da je odlučen od jedinosušne i nerazdelime Trojice, i da mu je suparnica prečista Bogomati Hilandarska u dan strašnog ispitivanja, amin.