RIMSKI AKVADUKTI

Seminarski rad

     Iako se za antičko carstvo Rim zna da je u dobrom delu svoja kulturna obeležja i umetnost preuzela od antičke Grčke (što je bio slučaj sa većinom osvajačkih naroda i njihovih pokorenika), jedan od njenih značajnih dela su svakako akvadukti.  Većina ljudi danas je sigurno barem čula za akvadukte, ali ipak ćemo napomenuti u kratkom uvodu šta su i za šta su služili. Njihovo ime dolazi od latinskih reči aqua (voda) i ducere (voditi). Iz toga je jasno da su akvadukti služili za vođenje vode, tj. njeno usmeravanje prema Rimu i njenom sve većem stanovništvu.

     Prvi akvadukt je izgrađen kako bi obezbedio vodu za stočnu pijacu. Posle prve uspešne primene, sistem se proširio, što je podrazumevalo još akvadukta kao i njihovu širu primenu. Iako je u početku voda koju su koristili ljudi generalno išla u terme ili javne izvore, posle nekog vremena se javilo privatno korišćenje, tj. gradnja vodova koji su išli u rezidencije (insulae). Pretpostavlja se da je postojao sistem beleženja korišćenja vode i plaćanja ove usluge, što je generalno bilo dostupno samo imućnijim građanima. Ostali ljudi su svoju vodu i dalje uzimali gratis sa javnih izvora. Ovo je takođe povećalo cenu insula koje su bile bliže prizemlju, jer su samo one imale pristup privatnom dovodu vode.

    Sa svakim sledećim akvaduktom koji su gradili, Rimljani su se trudili da unaprede dotok vode kao i tehniku građenja. Sledeći akvadukt je bio duplo širi od prvog, i ulazio je u grad na uzvišenim lukovima, što je značilo da je voda mogla da se dopremi u više delove gradova. 

Princip izgradnje

     Osnovna ideja akvadukta je veoma jednostavna. Korišćenjem gravitacije se uzima voda sa izvora (neko vodeno telo) i dovodi u Rim koji je na manjoj visini u odnosu na izvor. Pre izgradnje se osmatra teren kako bi se ustanovio najbolji pristup, kao i da bi se isplanirali delovi gde je potrebno kopati kanale ili premostiti uvale.

     Na slici možemo videti sve standardne delove jednog akvadukta. Ako on prolazi ispod uzvišenog terena, osim što se mora prokpati sam kanal, takođe su i obavezna okna za inspekciju na jednakim međusobnim razdaljinama. Takođe su se koristila korita za taloženje teških materija u vodi, kao npr. krečnjaka ili peska, što nije bilo retko za akvadukte. Relativno pročišćena voda, posle svih kanala i mostova, stiže do grada, gde se ponekad nalazila i improvizovana cisterna za raspodelu pristigle vode.

Janko Lazarević