Aktivnost u politici i talenat za diplomatiju

Pretpostavlja se da je Jelena krunisana za caricu Srba i Grka, odmah nakon što je Dušan krunisan za cara u Skoplju na Uskrs, 16. aprila 1346. Godine. Carica Jelena je učestvovala aktivno u političkim domaćim i međunarodnim pregovorima kako za vreme Dušanovog života, tako i nakon njegove smrti, kada je obavljala državne poslove i izdavala povelje u ime svog sina. Carica Jelena redovno je prisustvovala državnim saborima i često je pominjana kao savetnica cara Dušana u državnim poslovima. Smatra se da su dobri odnosi između Dušana i cara Ivana Aleksandra omogućili podizanje srpske arhiepiskopije na rang patrijaršije, a da je Jelena, kao sestra bugarskog cara, imala važnu ulogu u tim događajima. Nakon Dušanove smrti 1355. godine, upravljala je celokupnom državnom administracijom.

Politička angažovanost i diplomatski talenat, impresionirao je istoričara i pisca Jovana Kantakuzina, kasnije vizantijskog cara Jovana VI (1292–1383). Opisujući svoj boravak na dvoru kralja Dušana 1342. godine u Paunima, u blizini Svrčinskog jezera, na Kosovu, i događaje koji su doveli do potpisivanja sporazuma između vizantijskog cara i srpskog kralja tokom građanskog rata u Vizantiji (1341–1347), Jovan Kantakuzin svedoči o ključnoj ulozi kraljice Jelene u izražavanju podrške vizantijskom caru u tim pregovorima. Carica Jelena se obratila srpskom plemstvu i aristokratama govorom, koji je Kantakuzin zabeležio. Govor carice Jelene ostavio je utisak da je Jelena obrazovana, elokventna i energična žene sa delikatnim pristupom, sposobna da se bavi najosetljivijim pitanjima međunarodnih odnosa.

Ktitorstvo i pokloni

Aktivnost kraljice i carice Jelene kao ktitorke ogleda se u mnogim projektima izgradnje. Kao kraljica Jelena se pominje sa kraljem Dušanom u povelji koja potvrđuje njihove donacije crkvi Bogorodice Perivlepte u Ohridu. Carica Jelena je aktivna pokroviteljka monaštva nekoliko godina kasnije, kada obnovlja Manastir svetog Nikole u selu Kožlje (Makedonija, okolina Skoplja). Kao carica, Jelena je bila drugi ktitor Kelije Svetog Save Osvećenog u Kareji na Svetoj
Gori. Takođe ona je podigla monumentalnu petokupolnu Crkvu Svete Bogorodice u Matejči, u blizini Kumanova i donirala sredstva manastiru Kutlumušu na Svetoj Gori.

Poštovanje i titulacije

Jelena je u srednjovekovnoj Srbiji bila izuzetno poštovana o čemu svedoče njene titulacije kojima je obasipa kralj i car Dušan u poveljama, pravnim dokumentima, kojima potvrđuje manastirima imanja, svoje i caričine darove manastirima. U hrisovuljama, zlatnopečatnim poveljama, Jelena se naziva blagočestivom, hristoljubivom, previsokom caricom, bogoljubnom caricom i avgustom.

Carica Jelena na Svetoj gori Aton

U srednjovekovnoj Srbiji, carica Jelena je upamćena kao jedna od retkih žena koje su ikada boravile na Svetoj Gori. Može se pretpostaviti da je Jelena, svesna nadolazeće opasnosti od kuge, učestvovala u odluci svoga muža da se zajedno sa jedinim sinom udalje od svetovnog života u Srbiji između jeseni 1347. i proleća 1348. godine i izoluju na Atosu. Pretpostavlja se da je upravo bubonska kuga, koja je bila globalna pandemija (u Africi i Evropi, 1346–1353), razlog boravka carske porodice na Svetoj Gori. Avaton, nepisano pravilo zabrane prisustva žena na Svetoj gori Aton, ovoga puta se nije odnosilo na caricu. Treba naglasiti da je praksa izuzetnog dozvoljavanja pristupa ženama višeg društvenog sloja u muške manastire, osvedočena u vizantijskim pisanim izvorima. Strogi monaški tipici u Vizantiji, koji su zabranjivali prisustvo žena u manastirima, dozvoljavali su privremeno prisustvo žena kraljevskog statusa ili onih koje su bile poreklom iz visokih aristokratskih porodica, u slučaju verskih praznika, kao i na sahranama. Možemo pretpostaviti da je slična praksa takođe postojala i na Svetoj Gori, a odnosila se na žene višeg društvenog sloja, odnosno žene iz kraljevske i carske porodice. Dušanov zakonik takodje izuzima carice i kraljice u jednoj zabrani ženama. Član 195 kaže: I žene da ne noćivaju u crkvi, osim gospođa carica i kraljica.

Boraveći na Svetoj gori carica Jelena je postala drugi ktitor Kelije Svetog Save u Kareji. U povelji car Dušan ističe da je carica insistirala na uključivanju u donaciju: car je odgovorio na “milosrdne molbe carice, Auguste i Kire – Jelene, i pobožnog kralja Uroša, njihovog sina”. Istovremeno, car je keliji u Kareji donirao, prema željama carice, stotinu venecijanskih perpera godišnjeg prihoda, deset muških seljačkih odela, deset krznenih kaputa, deset pari čarapa, deset kožnih vreća punih sira i naredio da se svake godine kupuje odredjena količina soli na Pločama, na ulazu u Dubrovnik. U istoj povelji stoji da car to radi zbog izričite želje carice Jelene da pomogne keliji i postane drugi ktitor jer je videla siromaštvo i veliku oskudicu koja je zadesila svetu keliju. Boravak carske porodice na Atonu i donacije, koje je Jelena tada napravila ostavile su trag u tradiciji. Čak i kada je, nakon smrti cara Stefana Dušana, carica Jelena postala monahinja Jelisaveta, nastavila je aktivno da podržava atonske manastire.

Obrazovana carica

Po dolasku na Svetu Goru, Jelena je od starca Joanikija tražila da joj prevede tumačenje Svetog Jevanđelja Teofilakta Ohridskog koje je za sebe u 11. veku od Teofilakta naručila vizantijska carica Marija Duka Alanija. Joanikije je ostavio zapis u rukopisu u kojem Jelenu poredi sa caricom Marijom Alanjom. Rukopis je nastao 1346. godine. Jelena je po svemu sudeći ovaj rukopis naručila zbog svoje privatne pobožnosti. Ovaj podatak govori o tome da je Jelena bila veoma obrazovana i da je bila upoznata sa delima autora iz komninskog perioda. Smatra se da je Jelena imala i svoju privatnu biblioteku.

Portreti kraljice i carice Jelena u slikarstvu i na novcu

Mnogi portreti kraljice i carice Jelene očuvani su do danas u desetak srednjovekovnih crkava: u Beloj crkvi u Karanu (1340–1342), Sopoćanima (1338–1345), Dečanima (1343–1347), Lesnovu (1349), Ljubotenu (1337), crkvi Svetog Đorđa u Pološkom (1343–1345), crkvi u Lipljanu (1336–1355), Dobrunu (1343–1353), Crkvi Svetog Nikole u Ohridu (1340–1342), Crkvi Svetog Đorđa u Budimlju (1343–1346) i njenom najvećem daru, Manastiru Svete Bogorodice u selu Matejče kod Kumanova (1348–1352).

Portreti vladarskog para carice i cara Jelene i Dušana deo su ktitorskih kompozicija na kojima su vladari posrednici između ktitora, naručioca crkve i Boga. Vladari su u simboličkom smislu bogomdati i od Boga miropomazani, što je često vizuelno i predstavljeno u kompoziciji božanske investiture vladarske porodice.

Portreti kraljice i carice Jelene prikazuju moćnu ženu u luksuznoj, svečanoj i raskošno ukrašenoj kraljevskoj odeždi. Na glavi nosi visoku krunu, bogato vezenu biserima i dragim kamenjem. Ispod krune često se vidi marama, a njeno lice krase dragocene minđuše. Vizuelni portreti doprinosili su stvaranju izuzetnog ugleda moćne ženske vladarke.

Na vladarskim portretima, kraljica i carica Jelena prikazana je kako drži žezlo, ponekad u desnoj ruci, a ponekad u levoj. Obučena je u dugu crvenu ili ljubičasto crvenu haljinu do gležnja, takozvanu bagrenicu, oko čijeg izreza postoji široka, dekorativna traka, slična ogrlici, čiji je donji rub takođe ukrašen takvom trakom. Trake koje se nalaze oko vrata i duž donjeg ruba takođe su vidljive oko ruku. Haljina je često napravljena od dekorativnog, vezanog materijala sa
različitim motivima, od geometrijskih do cvetnih, često sa ljiljanima. Preko haljine je nosila plašt, a na nogama ljubičasto crvene cipele, koje simbolizuju vizantijsko kraljevsko dostojanstvo.

Vidljivost carice Jelene naglašena je i prikazima na novcu. Njene predstave bile su prisutne na kovanicama izdate tokom vladavine cara Dušana, kada je proglašena za Augustu. Međutim, ona je takođe nezavisno kovala dinare, na kojima su sačuvani njeni samostalni portreti. Carica Jelena je jedina ženska vladarka koja je predstavljena na srednjovekovnom srpskom novcu. Na poleđini jedne od tri vrste dinara koji su kovani između 1360. i 1365. godine nalazi se njen lik, kao carice, predstavljene frontalno sa nibmom u sakosu, manijaku i sa dijademom na glavi. U desnoj ruci drži skiptar, a u levoj akakiju.

Monahinja Jelisaveta

Jelena se zamonašila ubrzo nakon Dušanove smrti, ali se ne zna u kojem manastiru. Kao monahinja Jelisaveta pominje se u maju 1356. godine. Navodi se takodje u povelji kojom zajedno sa sinom daruje crkvu Svetog Nikole Stoškog mitropolitu Melnika Kirilu, kao i u aktu hilandarskog igumana Doroteja iz 1359-1360. godine kojim on potvrđuje njeno ktitorstvo nad isposnicom Svetog Save u Kareji. Mada je Jelena sa vlastelom na saboru u Skoplju podržala svog sina kao legitimnog cara i Dušanovog naslednika ona je samostalno upravljala Serom i okolinom i samostalno je donosila odluke. Sasvim je izvesno da je uz carevu saglasnost upravljala ovim delom teritorije. U svoju oblast je prema romejskom administrativnom sistemu uvela ustanove senata i vaseljenskih sudija.

Tradicija i verovanja

U srpskoj pravoslavnoj crkvi carica Jelena se proslavlja kao Sveta majka Svetog cara Uroša V i supruga cara Dušana na dan 2. decembra, kao monahinja Jelisaveta, koja je pred smrt primila veliki monaški podvig sa imenom Evgenija. Premda se pretpostavlja da je carica sahranjena u svojoj zadužbini manastiru Svete Bogorodice u Matejči kod Kumanova, arheološka istraživanja nisu utvrdila njeno grobno mesto. Medjutim tradicija poznaje kult i poštovanje mesta u crkvi u Metejči, na kojem se pretpostavlja da je ona sahranjena. Zabeleženo je predanje da su na caričin grob dolazile žene nerotkinje, kao i one koje nisu mogle da zadrže porod, ili žene koje nemaju materinskog mleka, molile su se i palile sveće. Isti običaj bio je prisutan i kod Albanki i Turkinja u ovom kraju. Carica Jelena se takodje u zapisima pominje kao blažena i sveta. Srpski patrijarh je 1643. godine poslao deo njenih moštiju Ruskom caru na poklon. Njena desna ruka se čuva u manastiru Savini u Boki Kotorskoj od 1759. godine, a njeno ime nalazi se u stihiri Srpskim Svetiteljima i Prosvetiteljima.